• 23:27

Stevan Tatalović: Građanska neposlušnost je prestala da bude deo građanske kulture

Jan 15, 2022

– Naša jedina i poslednja šansa za promenu sistema je bila ’68. posle koje ništa nije moglo da zaliči na nju. Nijedan protest, nikakva obojena revolucija, nikakve političke promene nisu vodile do kompletne promene koncepcije sveta. Voleo bih da se desi birokratska revolucija, koja se jednako nije desila kao ni kulturna revolucija te ’68. Svi mi kažu – desilo se – seksualna revolucija, kvir pokret, feminizam… ali, da se ne lažemo. Da jeste, ne bismo imali kapitalizam – to zapaža pesnik Stevan Tatalović, čiju je novu zbirku poezije „Malme u afektu“ objavila izdavačka kuća Treći Trg.

Tim povodom, u razgovoru za Danas on primećuje da je „budućnost pesimizam i da je postmoderno doba jako pesimistično, jer ne otvara mogućnosti da se iza njega nešto sagleda. Da je bizarno da u 2022. i dalje postoji glad u svetu, ali i da će je biti sve dok postoje milioneri. Da su u raskošnoj Evropi svi sve vreme gladni, dok su ujedno i eksperti za hranu“, što se, kako kaže, „pretvara u konzumerizam neviđenih razmera“.

Zašto Malme, je l to neki antipod Srbije?

– Lirski subjekt smestio sam tamo gde bi mu se desio potrebni egzil, eskapizam, bežanje od Srbije, regiona i ove dosta dramatične stvarnosti i degradacije. On je pobegao iz rodnog Beograda, a Malme je bila slučajna destinacija iz dva razloga: dobro zvuči i nosi simboliku o kojoj pišem. To je postindustrijski grad koji na fotografijama, arhitektonskom i urbanističkom planu deluje savršeno, a u potpunosti to nije.

U kom smislu?

– U smislu degradacije institucija, površnom odnosu prema azilantima, imigrantima, apsolutnoj kulturnoj i klasnoj segregaciji koja je esencija njegovog funkcionisanja. I kao svaki raskošni grad Evrope zbog toga je podeljen na bogati i siromašni deo, gde bogati uživaju u plodovma rada siromašnih, jer je u postidustrijskom dobu uklesan postkapitalizam. Podnaslov „U afektu“ je mnogo više putopisan nego sam Malme. Malme je bio destinacija – odredište i privremeni boravak, a afekt je, pozajmljen od Spinoze, emotivni odnos – afekcija. Lirski subjekt, odnosno ja, morao je da ode na put i da iskusi nešto transformativno, da se promeni. On ostaje tamo, ali drugačiji zbog svega što mu se desilo – povrede na radnom mestu zbog koje ostaje potpuno nezbrinut, ne zato što je stranac, već zato što je očekivao da će biti zdravstveno zaštićen verujući u mit o uređenom sistemu evropske raskoši koja funkcioniše dobro, a zapravo ne funkcioniše. Ono od čega je pobegao, dočekalo ga je tamo. Fizička povreda ga je potpuno onemogućila da radi, zarađuje, da bude dobro sa sobom, jer je zakucan za krevet. Beg koji je želeo da napravi postao je totalno parališuć u tom invaliditetu.

Stih u jednoj od pesama glasi: „jer hleb nisu bacali ljudima iz straha da će ostati gladni, već iz straha da će ujesti“. Hleb, majstori, nerođeno dete… sve su to repetitivni motivi u zbirci, koja je njihova simbolika?

– Odrastao sam devedesetih, a sve do 1996, do protesta, nije bilo lako naći veknu hleba u prodavnicama zbog sankcija, rata i raspada države. Hleb je sukob emocija – izvor života, simbol domovine, prosperiteta, setva, žetva, ali je beli hleb socijalne cene tip 500 u Srbiji nutritivno najveće zlo koje čovek može da pojede. Taj hleb je svuda po svetu simbol rata, a ne prosperiteta. Rat u Venecueli i Sudanu počinje zbog vekni hleba. U zbirci se vraćam ratu u Jugoslaviju i kažem da su to iste one vekne koji su nama bacali pre dvadeset i pet godina iz kamiona. Meni je i dalje jako emotivno i poražavajuće što sam živeo u tom trenutku i što sam kao jako mlad dečak morao to da gledam. Problem se nastavlja u postkapitalizmu zato što je hleb danas ružna reč u Los Anđelesu, po principu da su tamo svi gluten free i tamo pojesti hleb, krofnu ili bilo koje nutritivno nevredno testo zločin je prema sopstvenom telu. U tom hip svetu pojesti hleb je najgora stvar koju možeš da uradiš, dok se nekoliko kilometara na južnoj hemisferi od tog istog Los Anđelesa ljudi ubijaju za parče hleba.
U mnogom pesmama se pominje kultura ishrane, jer Evropa voli da favorizuje egzotiku raznlikosti: trešnje iz Španije, suve šljive iz Portugala, nemačka piva, farncuski sirevi… Živimo u čudnom svetu neprestane gladi. Osim što pokazuje klasnu segregaciju – da ga neko nema i ne može da ga jede, a neko uživa da bira da li će jesti, tu je i simbolika „hleba i igara“. To je jedan od ključnih motiva u knjizi, jer se hleb uvek vezuje za rat i pobunu.

A nerođeno dete?

– Igrao sam se simbolikom privremeno rođenih, a to smo svi mi, jer smo generacijski privremeno rođeni, bez perspektive. Niko se nije nama bavio, nisu se preterano cimali oko nas, svi su bili popustljivi ili jako nadrndani, u smislu: izgubljeni smo, pa smo izgubljeni. Razmišljajući o ideji privremenog rođenja, došao sam do nerođenog deteta koje je simbol budućnosti koja je neizvesna, odnosno, ne postoji. To je ubedljivo najsnažniji motiv knjige zato što je egzistencijalan za nekog drugog, ne samo za glavnog junaka. Kao takav je jako uznemirujući, zastrašujući, u smislu da je dete još uvek nerođeno, a da se već brinemo za njega. Već se preispituje njegovo postojanje. Nije pitanje da li će se dete roditi, već kako će živeti.

Majstori?

– Hteo sam sve da stavim u scenografiju gradilišta zato što u postkapitalizmu ispada kao da esencijalni poslovi ne postoje, kao da se svi bavimo robotikom i veštačkom inteligencijom. Kao da smo svi intelektualci i u nekom softverskom inženjeringu… Neviđeno kreativni, sa onim usranim zanimanjima koja apsolutno ne treba da postoje, tipa: ljudski resursi, koučing i budalaštine. Oni se jako favorizuju, a guše se oni surovi poslovi poput automehaničara, građevine…
Majstori su još jedan moj sukob emocija, unutrašnji. Borba za radnička prava je borba za ljudska prava, ali je ona osujećena na mnogo načina. Koliko god da se borim, vidim koja je to greška, jer ti isti ljudi ne razumeju zašto ja to radim. Ne žele da se sindikalno organizuju i ne žele da poboljšaju uslove života, ne zato što su marginalizovani, već zato što žele da ostanu u sivoj zoni polulegalnosti. NJihovi uzori su ratni zločinci i žele da ožene ženu ratnog zločinca. To im je ideal. U Malmeu, u celoj Švedskoj, za desnicu glasaju radnici iz fabrika koji se osećaju izigranim i obespravljenim zato što su došli neki imigranti koji su im uzeli poslove. Majstori u knjizi su iz društva nesvrstanih, iz Egipta, Indije, Bliskog istoka, Afrike, Ukraine, Poljske… Ti živiš i radiš sa njima, ali imaš ciničan odnos prema tome. Lirski subjekat je korektiv u tom kapitalističkom momentu, on nadzire radove, namešta satnicu, naređuje i sa svojim stepenom odgovornosti uvek nadrlja pred investitorom. Poenta je da je njemu nejasno što ti majstori ne dolaze na vreme, što uzimaju slobodan dan, zašto padaju sa krova, zašto bojkotuju. Ta sabotaža nikome ne ide u korist, zato problematizujem esenciju njihovog rada, u cinično-duhovitom smislu.

Zbirka nosi elan stare revolucionarne poezije, ispisan u savremenom smislu, kao da ispisuje novu, trenutnu revolucionarnu poeziju, sem što je u našem vremenu sve toliko obesmišljeno pa i sama revolucija… Koliko je knjiga angažovana u stvari?

– Čitaocu dajem ključne reči i političku pozadinu trenutnog sveta: kapitalizam, segragacija, klasne razlike, globalni svet koji je skučen, neizvesna budućnost, klimatska kriza… Reči služe da se čitalac seti da je stvarno goreo Notr Dam, da se desio teroristički napad 11. septembra i na taj način pričam priču savremene istorije. Poezija treba da bude angažovana ali pesnici ne treba da budu glasnogovornici političkih ideja, već da pišu knjige koje bi neko čitao i tumačio. Poezija ima mogućnost za revolucionarnost, jer pesma može da diže na bunt. Ona egzistencijalno diže energiju jer je lična, a lično je političko. Ona ume da ponudi revolucionarni aspekt koji ljude može da uznemiri da izađu na ulice. Poezija može horski da se peva, a hor nosi jednoglasje, usaglašavanje, davanje ritma…

Muzička podloga za proteste?

– Tako je… Kroz koračnice, glasnije pevanje i marš, stvara se energija. Koračnica apsolutno nedostaje današnjim protestima zato što ritam unosi strast i šalje vibracije. To ujednačeno gaženje nije militarizacija, ono je borba, slanje poruke, kroz ritam koji su nosili bubnjevi devedesetih, kojih više nema. Sad sve izgleda prigušeno sa takozvanim mirnim protestima. Građanska neposlušnost je prestala da bude deo građanske kulture. To problematizujem. „Svaki grad ima ulicu za proteste“, kažem u jednoj pesmi, a u glavi imam Svetogorsku i Takovsku jer se tuda prolazi do Skupštine, televizije, ili Trg Republike, s tim da u Malmeu (to je samo preslikana slika odavde) oni koji protestuju idu žutom trakom, nose neke popaljene sveće koje nemaš pojma šta znače, osim neke protestantske etike ili duha kapitalizma… Ne želim da učestvujem u tome. U nekom sopstvenom buntu taj lirski subjekat baca kolica za nerođeno dete sa trećeg sprata na tu grupu, jer zna da nikog neće usmrtiti. Odnosno, voleo bi da usmrti nenasilne demonstracije, jer kao nenasilne, ne daju nikakav rezltat.

Šta još nedostaje od strategije i kako gledate na ekološke proteste?

– Građanska neposlušnost je u jednom momentu ukinuta. Svi protesti su bili mirni. Blokiranje autoputa je jedna od boljih opcija, zato što putevi koštaju. Kada udariš na džep, tako je bilo i protiv Trampa, dobiješ rezultat. Što se mene tiče, ekološki aktivisti mogu svaki dan da blokiraju saobraćaj, jer nas i saobraćaj truje, a rezultate nećemo imati bez operacionalizovanog i sistematičnog odgovora na klimatsku krizu. Srbija bi mogla da bude primer kako jedna mala zemlja može da napravi održive izvore energije i da hrani Evropu hlebom.

Znači, ima nade?

– Počelo je da varniči, pa varnice počinju da pale vatru, što nije eko friendly jezik ali je aktivistički. Dešava nam se konačno, ako ništa, da su ljudi sa kolena počeli da se dižu na jednu nogu. Hiljade ljudi godišnje umire zbog ove katastrofe koju dišemo. Strava je što se to pretvorilo u zeleno-levu ekološku politiku. Izgleda emotivno, samim tim i korisno, jer ljudi koji nisu skloni aktivizmu sada pomišljaju da se aktiviraju. Nerođena deca koja treba da se rode sada svima stoje nad glavom. To je pitanje budućnosti. Uvek sam, u nekoj stereotipnoj predstavi, sumnjao u to da ljude ovde ekologija zanima. Nekako sam mislio da je u banalnosti zla kojeg živimo ekologija, kao u svim nerazvijenim zemljama, na poslednjem mestu. Ispostaviće se da ekološki protesti mogu da podignu ljude na pobunu. Došli smo do toga da svi moraju da učestvuju, jer je ekološko pitanje, pitanje svih nas. Sad nam ostaje da vidimo koliko može da se uradi na nameštenim izborima, a koliko na ulici.

Izvor: danas.rs